У гостима

ГРАД О ХРИД ОКАЧЕН, ПРЕСТОНИЦА МАКЕДОНСКОГ ТУРИЗМА И ДУШЕ
Не постоје случајне љубави
Већ више година Срби су у Охриду далеко најбројнији гости. Охриђани кажу да су и најбољи. Једноставни, срдачни, ватрени, не цицијаше. Крајем априла „Национална ревија” је организовала посету Охриду велике групе угледних српских новинара и тур-оператера, да проверимо шта се то тамо заправо дешава и шта нам доноси нова сезона. И?

Пише: Бане Велимировић
Фотографије: Драган Боснић

Град О ХРИД окачен, као ђердан, као токе, као бели бисер на модричастој горској одори. А хрид је у дну Поља, осамљена на северној обали језера, високо изнад воде, као рт залази у њу. Богата је и славна повест града овог. Испричали смо је на овим страницама већ два пута, нећемо понављати. Грчки Лихнидос, илирска Десареција, римска Виа Игнација, свети Климент и Наум, цар Самуило, фасцинантне цркве Света Софија, Богородица Перивлепта (Свевидећа), Свети Пантелејмон, Свети Јован Канео, Свети Наум, ти бисери византијске архитектуре, топле и мистичне, потресне... Мењала су се збивања и протагонисти, а град О ХРИД окачен остајао ту, надживљавајући све.
Још откако је Самуило, на таласу словенског устанка против Византије, створио своје моћно царство (976-1014) и престоницу преместио из Преспе у Охрид, могу се пратити српски трагови у овом граду. А у српској држави град је био у XIV и XX веку. Назвавши га славним градом, српски цар Душан Немањић припојио га је својој држави 1334. За његове владавине, Охридом управља севастократор Бранко Младеновић, родоначелник потоње владарске породице Бранковића. И приликом крунисања Душана за цара, у Скопљу 1346, саслуживао је тадашњи охридски архиепископ Николај.
„За време цара Душана постојао је на Охридском језеру знатан риболов, а у Охриду главни рибарски трг. Већина ловишта и рибара припадали су црквеним властелинствима. Тако је Душан као краљ (око 1337) прилепском манастиру Трескавцу приложио у Охриду метох Цркве светог Јована Богослова ‘с ловиштем’ (и данас је то храм посвећен светом Јовану Богослову, у рибарском насељу Канео), а повељом од 1342. до 1345. потврдио властелинство охридском манастиру Пресвете Богородице Перивлепте. Томприликом приложио је манастиру ова рибарска насеља на Охридском језеру: Радобужду (данас Радожда) ‘с ловиштем’, Ходуништа (Удуништа) ‘с ловиштем’, Стругу Вранијску и Стругу Малу (данас варош Струга), у граду на језеру Цркву светог Николе ‘са седам рибара’, Фругове Власи (данас Фригово и Мали Влај), цркву и метох Пресвете Богородице у Радовлишти (Радолиште), Подмоли (Подмоље), Момлишта (Мумлиште) и на Црном Дриму Луково ‘с ловиштем’...”
После Душана, за владавине цара Уроша, господар Охрида био је цезар Гргур, старији брат Вука Бранковића. На старим темељима, Гргур је 1361. као своју задужбину обновио тешко оштећени манастир светог Наума. Доцније, када је на овим просторима владао краљ Марко Мрњавчевић, Вукашинов (Марко Краљевић), Охридом управља рођак му жупан Андрија Гропа, заједно са својим зетом властелином Остојом Рајаковићем. Гропа 1378. на старим темељима подиже као своју задужбину Стару цркву светог Климента. А у прелепој Цркви Богородице Перивлепте, Свевидеће, истој оној у којој се раније краљ Милутин венчао са Симонидом, и данас се налази гроб Остоје Рајаковића. На зиду се може видети и фреска са његовим ликом.
Када је краљ Марко Мрњавчевић 1394. погинуо на Ровинама, завршава се прво српско раздобље града и он задуго пада под турску власт.
Свети Николај Жички и Охридски долази у овај град када се он поново нашао у српској држави. За епископа охридског рукоположен је 1922. и остаје ту до средине 1930-их. Иза њега су остале грађевине, приче народне, овде написана дела (Охридски пролог, поред осталих). Али, то је једна посебна и велика прича, којом ћемо се ускоро бавити.
У сваком случају, ови бројни светли српски трагови у Охриду сведоче о прожимању народа и култура на Балкану. Нико не треба те трагове ни да преувеличава ни да крије. Тужно је и смешно када официјелни водич кроз стари Охрид све то прећути. Или када се зацрвени ако га штогод о томе питате.

Градоначелник. У Охриду, данас престоници македонског туризма, боравили смо крајем априла. Национална ревија водила је велику групу угледних српских новинара и тур-оператера, како би овај град био што боље представљен јавности у Србији пред нову туристичку сезону и што лакше доступан гостима из Србије. Дочекали су нас челници града, предвођени градоначелником Александром Петреским, уистину лепо и срдачно, као старе пријатеље. Овако је зборио Градоначелник:
„Много је разлога што је Охрид ове године изабран на листу од 30 градова света препоручених туристима и што је овогодишњи добитник ‘Златне чаше гостољубља југоисточне Европе’, награде коју 28. априла примамо у Београду. Та награда нам је посебно драга, јер она говори много о односу између туриста из Србије и угоститеља из Охрида.
Ви знате да је Охрид један од најстаријих градова на свету, стављен под заштиту UNESCO-а са целим својим ширим окружењем. Због тога ми нисмо у прилици да омогућимо велику експанзију градње туристичких капацитета, како се то збива у другим туристичким земљама. Од целе ове обале, на само пет-шест километара је дозвољена градња, инвестирање у хотеле и друге објекте...
Нас, Србе и Македонце, не везују само послови, већ и многе друге важне ствари. Разумемо се, ево, без превода, веома добро, што је један велики плус за наше односе, за пријатељски развој у свим областима. Економија је, наравно, важан основ за то, а у Охриду посебно туризам.
Наша дубока међусобна веза је и вера. Ви знате да је у Охриду, заправо, православље ушло међу Словене, стигавши потом све до руских пространстава. Желим да се у Охриду осећате као у свом дому и сигуран да сам ћете, крећући се кроз наш град, веома јасно осетити колико сте овде добро дошли. Стално разговарам са охридским угоститељима (хотелијерима, власницима ресторана, кафеа, дискотека...) и питам их: ‘Ко су вам најбољи гости?’ Сви до једног ми кажу да су њихови најбољи гости они из Србије. У бројним разговорима са туристима који долазе из Србије чујем практично исто: да се овде осећају као код своје куће, у најбољем смислу те речи.
Постоји, дакле, тај флуид између Охрида и Србије. Желимо да то још више обогатимо и проширимо. Охрид је збратимљен са Крагујевцем, Земуном, Новим Садом, имамо одличне односе са Нишом... Сигуран сам да ћемо сарађивати и у свим другим областима.
Често сам у Србији и знам да постоји изванредан потенцијал за масовнији долазак македонских туриста у Србију, и у области планинског и области бањског туризма. Македонски туристи нису заборавили ни Копаоник, ни Златибор, ни Врњачку и друге српске бање. Туристичке агенције и сви други којима је то посао требало би озбиљно да размисле о томе. Македонци веома воле зимски туризам, скијање, планине. Последњих година одлазили су углавном у Бугарску. Међутим, уласком Бугарске у ЕУ скочиле су цене, бугарски туризам се више окреће гостима из Енглеске и Немачке, него из Македоније и Србије. Неопходно је, дакле, радити у том правцу; уверен сам да ће у томе бити пронађен обострани интерес.
Уверен сам да ћете се у Охриду осећати добро. И молим вас да оно што видите и осетите боравећи овде, то и кажете кад се вратите у Србију. Све лепе стране; ако има лоших, онда и лоше. Благодарим.”

Гоце. Млађи Београђани за њега би рекли: стари шмекер. Тако је и нас примио. И док се официјелно беседило, и док се „рујно вино пило у потаји”, и док смо се договарали да дође у Србију и научи да лети. У очима свакога од нас потражио је онај дубљи код, право разумевање. А онда га таквог похранио на своју менталну мапу и у свој ајфон.
„Желим да вас подсетим на нешто посебно. Ви знате да је у наш град крајем XIX века долазио, и овде боравио, Бранислав Нушић. Писао је о Охриду и Охридском језеру. Прочитаћу вам неколико реченица из његовог путописа На обалама Охридског језера: ‘Пази да те та моћна вода не опхрва сном. Она има такву моћ: опхрва те сном, опчини, па те онда привуче к себи својом магијом. И још ћете много дана и година остати у Охриду, и стално изнова долазити.’
Надам се да ће ова магија опчинити и вас за ових 2-3 дана. И да ће учинити да и ми још више долазимо у вашу земљу, да обострано подстакнемо развој туризма у Србији и Македонији, те наш укупни економски развој и наше пријатељство.”

Капетан. „Охридско језеро је једно од три у свету чија је старост преко 3,5 милиона година (уз језера Тангањика и Титиката). Налази се на 695 метара надморске висине. Дубина језера је 298 метара, по некима и преко 300. Провидност воде је 22 метра, што значи да је веома чисто. Највећа дужина је 33 километра (од Светог Наума до Струге), ширина око 16,5 километара, површина око 350 километара квадратних. Укупна дужина обале је, дакле, око 97 километара; две трећине је у Македонији, једна трећина у Албанији. У њему живи 17 врста рибе. Најпознатије су охридска пастрмка, првица, јегуља, охридска плашица (од које се прави и охридски бисер).
Некада је овде било пуно рибара, цео један мали рибарски свет на обали. Сада их је неупоредиво мање, јер је на снази забрана риболова на охридску пастрмку. Због неконтролисаног изловљавања, тој врсти рибе, веома важној за ово језеро, угрожен је опстанак, па је зато уведен мораторијум. (Охридска пастрмка нарасте један килограм за 5-7 година, јер је знатно мање хране за њу, па је и то један од разлога њене угрожености.)
Годинама већ ми опет имамо велики број гостију из Србије. Искуства са њима су нам веома лепа. То су добри, непосредни и срдачни људи, добри потрошачи, нису циције. Мислим да су и они задовољни својим боравком овде и да се због тога многи враћају поново, што је за нас посебна радост.
Ја иначе добро познајем ваш народ, и за капетана брода полагао сам у Новом Саду, тако да добро знам ово што вам говорим.” (Петар Василев, заповедник брода „Александрија”, једног од два којим су новинари из Србије крстарили по Охридском језеру у априлу 2010)

Бисери. Благоја Ристески зна све о бисерима. Оним охридским. Изданак је једне од само неколико охридских породица које баштине тајну прављења ове надалеко чувене драгоцености. Прича нам о томе док нас чамцем вози по језерцету на чијем дну, заправо, кроз пешчане клобуке извире Црни Дрим и одмах затим се прелива уОхридско језеро:
„Охридски бисер разликује се од свих других на свету. Он не настаје, како би се могло помислити, у шкољкама на дну језера. Охридски бисер се прави, и то од крљушти са трбуха јединствене мале охридске рибе плашице. Та крљушт се пажљиво скида, затим кува под посебним условима, од ње се добија смеса (емулзија) и затим се обликује бисер. Како се кува, под којим условима, додаје ли се штогод, зашто неки тако добијају врхунски производ а некима уопште не успева – то су тајне заната неколико охридских породица и преносе се с колена на колено.”
Благоја нам после, у свом ресторану „Острво” на изворишту Црног Дрима, подно Светог Наума, показује прелепе бисере из своје радионице. Одолети им не можеш. А ваше жене и девојке опростиће вам много тога ако овом приликом не заборавите шта треба да урадите. Породица Ристески своје ексклузивне продавнице има и у Скопљу, наступа на сајмовима у региону, а размишља се и о отварању отмене продавнице у Београду.

***

Спремни
„У Охриду имамо, укупно, око 30.000 лежајева. Од тога, 5.000 лежајева су у хотелима, а остало у такозваном приватном смештају (кажем такозваном, јер код нас је све приватно). Хотели које имамо на располагању су са три, четири и пет звездица, сви су реновирани и строго категоризовани, тако да се прецизно зна о каквом је смештају реч и шта се тачно тамо добија. Прошле године имали смо највише гостију из Србије, око трећине. Цела ова економска ситуација, глобална финансијска криза која се одразила на све нас, утицала је на извесно смањење броја гостију из Србије прошле године у односу на претходне. Али, они су и даље најбројнији у Охриду.” (Гоце Симоноски, градски министар за туризам и локални економски развој Охрида)

***

Екскурзије
„Морам овом приликом још нешто да вам кажем. Туристичке агенције и они у школским властима обе земље требало би добро да размисле и о школским екскурзијама. Било би веома добро да, као некад, много деце из Србије долази у Охрид и да деца одавде путују у Србију – да се боље упознају. Ми, припадници старијих генерација, који смо живели у заједничкој држави, познајемо једни друге. Међутим, младе генерације се не знају. Ја добро познајем Србију, али мој син већ не зна. Тако је, мислим, код свих нас, и овде и у Србији. Зато је потребно да много више пажње посветимо младима и њиховом упознавању.” (Александар Петрески, градоначелник Охрида)

***

Музика
Постоје земље чија суштина је реч. Друге се могу схватити само кроз слику. Треће су велико ћутање, или само светлост на површини воде.
Суштина Македоније је музика. Без музике се не може разумети ова земља, овај народ. Схватамо то и овог пута, на сваком кораку. А нарочито у одличном ресторану „Белведере” и истоименом хотелу, у ресторану на Биљаниним изворима, у ресторану „Света Софија” у Канеу, крај саме воде, у бројним клубовима и дискотекама који до дубоко у ноћ нуде одличну забаву.
Можете имати пред собом врхунско македонско вино (рецимо оно из Попове Куле), јела из одличне македонске кухиње, можете претрнути пред лепотом македонске жене... Али, ако нема македонске музике, немате пред собом Македонију.

***

Гостољубље
Угледна награда „Туристички оскар – Златна чаша гостољубља”, коју додељује Међународни центар за развој туризма и угоститељства (SACEN), у 2010. припала је граду Охриду. Награду је 28. априла у Београду примио Филип Василески, специјални изасланик градоначелника Охрида Александра Петреског.
Ова више него заслужена награда само је још једна потврда свега онога у шта су могли да се увере новинари и тур-оператери из Србије током недавне посете, уосталом потврда опредељења великог броја српских туриста у протеклим годинама.